Mnoge multinacionalne kompanije svoj brend danas grade oko vrednosti različitosti, jednakosti i inkluzije. Iako date vrednosti zvuče veoma humanistički one su zapravo odraz potpuno suprotnih tzv. posthumanističkih težnji.
Posthumanizam je poziv da se razmišlja izvan tradicionalnih vrednosti i prirodnih podela, recimo na muškarce i žene, koje daju crno-beli ili dihotomni pogled na svet. U posthumanizmu izuzev kvazi slobode i sposobnosti drugih vrednosti kao i da nema.
Postistina – istine više nema
U posthumanizmu nije moguće napraviti razliku između istinitog i neistinitog jer se ne priznaje da postoji jedna univerzalno važeća istina. Sve je relativno jer ono što je istina za jednog čoveka ne mora da bude i za drugog.
Takođe, obeshrabruje se binarno razmišljanje u smislu ispravno/pogrešno, dobro/loše jer prema posthumanističkom shvatanju svet ne funkcioniše pravolinijski i binarno već je nekakav oblik zbrke i haosa i počiva negde između crnog i belog na različitim nijansama sivog.
Mnoge prirodne suprotstavljenosti kao što su, recimo, organska i neorganska materija u posthumanizmu veruju da nisu zaista suprotstavljene već su samo konstrukti u ljudskim glavama koje čovek uvek može nanovo da redefiniše. U tom smislu i druge prirodne suprotnosti mogu biti preformulisane kao što su prirodno i neprirodno, humano i nehumano, muško i žensko, čovek i priroda.
Zapravo radi se o trendu, koji se nameće u vidu nove ideologije, da se opšte prihvaćene vrednosti od kojih zavisi identitet preoblikuju, a ustaljeni pojmovi na kojima počiva mišljenje rekonstruišu.
Hoće li tako formiran čovek biti sposoban da razlikuje nepravdu od pravde? U čemu će videti smisao života? Samo su neka od pitanja koja se nameću.
Ipak, jedna dihotomija i nadalje opstaje a to je sposoban/nesposoban, odnosno uspešan/neuspešan. Sposobni, uspešni, natprosečni su vredna ljudska bića, a obični sve više postaju bezvredni, beznačajni i nepotrebni u posthumanizmu koji predstavlja ideologiju informatičke i biotehnološke revolucije.
Identitet u posthumanizmu
Svaki identitet se gradi oko vrednosti, bez obzira da li se radi o identitetu pojedinca ili kolektiva. A brend bilo lični ili brend poslodavca treba da odražava taj identitet. Međutim, ako vrednosti nema oko čega će se graditi identitet, odnosno brend? U tehnokratiji identitet se gradi oko sposobnosti koje se proglašavaju za najveće vrednosti.
Ilustracije radi Netflix je primer kompanije koja svoj identitet, tj. brend poslodavca, gradi oko sposobnosti. Oni su tim iz snova. U svom timu imaju samo visoko uspešne pojedince koji su izuzetni u onome što rade. Okupljaju najsjajnije umove iz celog sveta. Netflix je mesto gde izuzetni pojedinci imaju priliku da urade izuzetne stvari u svom životu. Netflix nije za svakoga. Netflix nije kao porodica u kojoj vlada bezuslovna ljubav, već je poput sportskog tima koji je visoko fokusiran na rezultat i uspeh i uvek spreman da zameni svakog svog igrača uspešnijim.
Kako je svojevremeno rekao njihov, sada već bivši direktor za talente Patty McCord u intervjuu za Harvard Business Review, ako je potrebno otpustiće svakoga, bez obzira na to koliko je vredan i velik bio njegov doprinos kompaniji. A da bi im bilo manje nelagodno zbog toga i da bi bili fer prema toj osobi isplatiće joj bogatu otpremninu.
Sadašnji Netflix-ov direktor za talente Sergio Ezama, koji radi na rebrendiranju Netflixa kao poslodavca, kaže da dobiti priliku da radiš sa najboljima i dalje ostaje centralni EVP, a među izdvojenim vrednostima preovladavaju sposobnosti koje se očekuju kao što su: razmišljanje, kreativnost, radoznalost, snalažljivost.
U svakom slučaju oni su zahvaljujući svom brendu uspeli da privuku talente, iz tech industrije i industrije zabave, koji su im bili potrebni i da ostvare ogroman uspeh i da od kompanije koja je slala DVD-e direktno kupcima prerastu u video striming platformu i da nakon toga ostvare sopstvenu visokokvalitetnu produkciju.
Neke kompanije očigledno postaju uspešne zahvaljujući datom konceptu, ali šta se dešava s pojedincima i društvom u celini? Može li dati pristup da funkcioniše za svakoga i svuda?
Jednodimenzionalni, usamljeni i depresivni pojedinac
Ako se pojedinac svodi samo na svoje sposobnosti on će kao ličnost biti veoma jednostran i samim tim hendikepiran. Od njega se u posthumanizmu očekuje da bude otvorenog uma da bi mogao da primi sve što se servira, a ne da bi bio istinski tragalac za istinom. Kako istine u posthumanizmu nema njegova potraga ostaje bez zaključka, a on sam postaje kolebljiv i podložan svakom uticaju.
Vrednosti kao bitni životni orijentiri postaju zamagljene, a pojedinci dezorijentisani. I oni možda izuzetno inteligentni ostaju bez sposobnosti kritičkog mišljenja. U relativizovanom svetu rasuđivanje je pomućeno jer je sve teže razlučiti šta je ispravno i dobro, a šta loše.
To će dovesti do sveopšte krize identiteta. S tako krhkim identitetom svako Mi postaje pretnja i nešto što plaši da se i to malo identiteta ne izgubi. To je kraj braka i porodice i svake istinske zajednice. Ostaje usamljeni i depresivni pojedinac.
Sloboda sama po sebi bez solidarnosti, međusobnog ispomaganja i podrške ne vredi mnogo. Inkluzija nije isto što i bratska ljubav među ljudima. Niko ne zna kakve nevolje mogu da ga zadese zbog kojih u jednom momentu neće moći da isporuči rezultat. Ima li smisla da upravo u tom trenutku dobije i otkaz?
Da li se korporativna društvena odgovornost može svesti na bogatu otpremninu? Da li se postojeći mehanizmi socijalne zaštite smanjuju dok kvazi slobode rastu?
