Da li vam se ikada desilo da se rok koji ste imali da nešto uradite nenadano produžio? Imam sreće, pomislili ste.
Na primer, sastanak za koji je trebalo da spremite kompleksne materijale i prezentaciju, odložen je. Umesto jednog dana imali ste tri dana da sve pripremite. Sjajno, zar ne?
Mogli ste još jednom da proverite brojeve i vizuale i da iščitate materijale.
Ipak, kroz tri dana, iako ste u međuvremenu radili, neposredno pre isteka roka ispravljate 5. stranu jer ste se u međuvremenu setili kako drugačije možete da organizujete podatke.
Zašto se ovo dešava? Zar niste imali i više nego dovoljno vremena?
Ima više razloga koji utiču na to, između ostalog krivi su i loše planiranje i prokrastinacija, ali htela bih da se prisetimo još jednog čuvenog objašnjenja, koji ne isključuje ali ni nužno ne obuhvata prethodna dva razloga. U pitanju je Parkinsov zakon.
Parkinsonov zakon kaže: posao se širi koliko je potrebno da ispuni vreme predviđeno za njegov završetak. Parkinson zapravo kaže da, ukoliko je za neki projekat odvojeno šest meseci da se završi, on će se završiti za šest meseci, ali ako za taj isti projekat odvojimo četiri meseca – završićemo ga za četiri meseca.
Misao koju poznajemo kao Parkinsonov zakon bila je prva rečenica šaljivog eseja koji je napisao istoričar i ekonomista Siril Nortkot Parkinson (Cyril Northcote Parkinson) za magazin „The Economist” 1955. godine.
Koliko ti vremena treba da pošalješ tu razglednicu?
S obzirom da skoro niko više ne šalje razglednice ili papirne čestitke, za sledeći primer potrebno vam je malo imaginacije. Parkinson nam u pomenutom članku daje primer žene koja ima slobodnog vremena i čiji je jedini zadatak u jednom danu da pošalje razglednicu. Žena provede sat vremena tražeći razglednicu, još sat vremena u potrazi za naočarima, a pola sata u potrazi za adresom, sat i po sastavljajući i pišući tekst, a potom 20 minuta odlučujući da li da ponese kišobran dok šeta do poštanskog sandučeta…Osobi sa mnoštvom obaveza ovaj zadatak bi oduzeo nekoliko minuta, ali je njoj, koja je imala skoro ceo dan da pošalje tu razglednicu, na to otišlo dosta vremena.
Posledice Parkinsonovog zakona su i teže za ljude kojima često nedostaje upravo slobodnog vremena, kojeg žena iz primera ima napretek. Dok koristimo vreme koje smo opredelili za neki zadatak koji je mogao da bude urađen za kraće vreme, ostajemo uskraćeni za vreme koje bismo posvetili drugim poslovima, aktivnostima, ljudima, porodici, sebi.
Kako se to posao “širi”?
Čak i kada ne odlažemo aktivnost do poslednjeg momenta, odnosno, kada zaista radimo, ukoliko smo odvojili za završetak nekog posla više vremena nego što nam je potrebno, različiti detalji dolaze u fokus, širimo prvobitnu ideju, ponekad gubeći iz vida šta nam je zapravo važno, i kako se rok približava, šta nam je hitno.
Sa druge strane, ukoliko imamo manje vremena, zadatak nam postaje prioritet, brže se bacamo na posao, zanemarujući sva ometanja. Svi imamo takvo iskustvo, i to često sa jako dobrim rezultatima.
Pogledajmo zato drugi primer. Imate nedelju dana da unesete linkove u dokument koji je praktično, osim tog aspekta, završen. Realno, potrebno vam je tri sata da završite taj posao.
Pošto znate da imate više nego dovoljno vremena na raspolaganju, vaš posao se širi. Dok proveravate i upisujete linkove, shvatate da biste mogli da obradite još neke teme, unesete i dodatne sadržaje sa dodatnim linkovima, a proveravate i neke aspekte pravopisa o kojima ranije niste razmišljali. Iako se ta “skretanja” na putu ka cilju na kraju mogu pokazati korisnim, ona vas ometaju ka kompletiranju zadatka – završavanju dokumenta unošenjem tačnih internet linkova za već napisane i obrazložene sadržaje.
Na kraju, ono što je zaista trebalo da bude jednostavan poduhvat postaje nešto što zahteva sedam dana rada. Baš onoliko vremena koliko ste alocirali za taj posao.
Šta možemo da uradimo?
Jasno je da nije u pitanju naučni zakon. Ipak, ukoliko u svom iskustvu prepoznajemo tendenciju da se bavimo nekom obavezom onoliko koliko vremena imamo na raspolaganju, iako to nije bila naša namera, onda možda treba da razmislimo da li želimo da nastavimo to da radimo. I još bolje, ovaj samo donekle šaljivi uvid možemo iskoristiti da budemo kreativniji, produktivniji ili da jednostavno, imamo više vremena.
Kako zapravo možemo iskoristiti Parkinsonov zakon u našu korist?
Odgovor je očigledan: dajmo sebi manje vremena nego što je objektivni rok da završimo neke poslove.
Neka naš lični rok bude često kraći od roka koji zaista imamo na raspolaganju. Ne treba da budemo jako škrti sa vremenom, ali pokušajmo, bez stresa jer rok nije stvaran, da uradimo šta smo planirali za kraće vreme. Ukoliko ne uspemo, bar ćemo imati dobar početak, “napašćemo” važne aspekte brže, nećemo stajati u mestu. Takođe, naučićemo da bolje procenjujemo prioritete i vreme koje nam je na raspolaganju. Pokušajmo na primer, poslove koji imaju rok prvi dan u mesecu da završimo dva dana ranije. Radimo misaone eksperimente: zamislimo, na primer, da projekat koji traje četiri meseca moramo da uradimo za dva. Šta bismo prvo uradili?
Ako je tačno da, kako Parkinsonov zakon tvrdi, posao “raste” da bi ispunio vreme koje nam je na raspolaganju da bismo ga završili, taj isti posao će se možda “smanjiti” ukoliko sebi postavimo kraći rok. Ova ideja je vredna testiranja, zar ne?
