Radno vreme definisano je domaćim Zakonom o radu kao „vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju, u skladu sa zakonom“. Svaki zaposleni ima pravo i na odmor od svojih radnih obaveza, odnosno pravo na vreme kada nije dužan obavljati bilo kakve poslove za poslodavca, kako bi se odmorio i posvetio privatnom životu.
Zakon o radu propisuje da zaposleni ima četiri vrste odmora – odmor u toku rada, te dnevni, nedeljni i godišnji odmor. Ovom prilikom pisaćemo o prve tri zakonom određene vrste odmora, dok ćemo se godišnjim odmorom, kao najširom temom ove vrste, baviti u posebnim tekstovima.
I Pauza – pravo na odmor u toku rada
Zakon o radu određuje da dužina trajanja odmora u toku rada (odnosno kako se to najčešće naziva pauza) zavisi od dužine trajanja dnevnog radnog vremena. Najpre se treba podsetiti da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, osim ako zakonom nije drukčije određeno. Opštim aktom može da se utvrdi da puno radno vreme bude kraće od 40 časova nedeljno, ali ne kraće od 36 časova nedeljno. Prema Zakonu o radu, raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac. Raspored korišćenja odmora u toku dnevnog rada može biti i sastavni deo odluke o rasporedu radnog vremena, kojom se bliže uređuje početak i završetak radnog vremena. Zakon kaže da „po pravilu“ radna nedelja traje pet radnih dana, a radni dan osam časova. Imajući u vidu da zakonodavac koristi odrednicu „po pravilu“, ostavljena je mogućnost da poslodavac pitanje radne nedelje utvrdi drugačije od onog koje je „po pravilu“. U zavisnosti od toga na koji način je poslodavac utvrdio dužinu rada u jednom radnom danu, menja se i dužina trajanja pauze. Tako zakon određuje sledeće:
– Zaposleni koji radi duže od četiri, a kraće od šest časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 15 minuta
– Zaposleni koji radi najmanje šest časova dnevno ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta
– Zaposleni koji radi duže od 10 časova dnevno, ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 minuta
Osim navedenih minimalnih dužina trajanja pauze, određenih prema broju časova rada u toku jednog radnog dana, Zakon o radu u vezi sa pravom na odmor u toku rada uspostavlja još dva važna pravila:
– Prvo, odmor u toku dnevnog rada ne može da se koristi na početku i na kraju radnog vremena. Prema tome, poslodavac ne može radno vreme na nivou dnevnog rada da rasporedi tako da se pauza koristi odmah na početku ili na samom kraju rada. Smisao odmora u toku rada je upravo u tome da zaposleni „uzme predah“ tokom trajanja radnog vremena, da se malo odmori, osveži i obavi sve ono što je normalno u tom periodu – najčešće da uzme neki obrok i okrepi se za nastavak radnog dana. Ukoliko bi se pauza odredila na samom početku ili na kraju radnog dana, onda odmor u toku rada ne bi postigao svoju svrhu. Prema tome, poslodavac ne treba da odredi da će zaposleni doći npr. pola sata kasnije na posao ili da će ga pustiti sa posla pola sata ranije, pa da će se smatrati da je time ispoštovano pravo na odmor u toku rada, jer to nije slučaj.
– U vezi sa gore navedenim je i drugo pravilo korišćenja pauze: vreme odmora u toku rada uračunava se u radno vreme. Primera radi, ukoliko bi kod poslodavca rad bio organizovan na takav način da radno vreme traje osam časova dnevno u periodu od 09:00 do 17:00 časova, a pauza se koristi recimo od 12:30 do 13:00, to ne znači da se ima pravo zahtevati od zaposlenog da ostane do 17:30. Zaposleni je ispunio obavezu radnog vremena od 8 časova dnevno iako je efektivno radio 7 i po časova, jer zakon definiše da se pauza uračunava u radno vreme.
U vezi sa pravom na pauzu treba ukazati i na dve zakonske odredbe kojima se daju veća prava trudnici i porodilji na radu, a u svrhu zaštite materinstva:
– Zaposlena za vreme trudnoće ima pravo na plaćeno odsustvo sa rada u toku dana radi obavljanja zdravstvenih pregleda u vezi sa trudnoćom, određenih od strane izabranog lekara u skladu sa zakonom, o čemu je dužna da blagovremeno obavesti poslodavca.
– Poslodavac je dužan da zaposlenoj ženi, koja se vrati na rad pre isteka godinu dana od rođenja deteta, obezbedi pravo na jednu ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada u ukupnom trajanju od 90 minuta ili na skraćenje dnevnog radnog vremena u trajanju od 90 minuta, kako bi mogla da doji svoje dete, ako dnevno radno vreme zaposlene žene iznosi šest i više časova. Navedena pauza ili skraćeno radno vreme računaju se u radno vreme, a naknada zaposlenoj po tom osnovu isplaćuje se u visini osnovne zarade, uvećane za minuli rad.
II Dnevni odmor-odmor između dve radne smene
Zaposleni ima pravo na odmor u trajanju od najmanje 12 časova neprekidno u okviru 24 časa. Ovo praktično znači da između dva radna dana mora postojati odmor od najmanje 12 časova, o čemu poslodavac mora da vodi računa prilikom organizovanja smena.
Nešto je drugačije kada postoji preraspodela radnog vremena. Poslodavcu je preraspodela dozvoljena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima. Preraspodela radnog vremena zapravo znači sledeće: zaposleni u jednom periodu godine (kada ima više posla) radi duže; potom u narednom periodu (koji traje jednako dugo kao i period u kojem je radio duže) radi kraće i to za onoliko sati koliko je u prvom periodu godine imao duže radno vreme. Zaposleni koji radi u preraspodeli ima pravo na odmor u okviru 24 časa u neprekidnom trajanju od najmanje 11 časova. Poslodavac mora omogućiti zaposlenom odmor u trajanju od najmanje 12, odnosno 11 časova u preraspodeli, kako bi imao dovoljno vremena za odmor i pripremu za novi radni dan.
III Nedeljni odmor
Prema Zakonu o radu zaposleni ima pravo na nedeljni odmor u trajanju od najmanje 24 časa neprekidno kojem se dodaje vreme dnevnog odmora, koje smo opisali u prethodnom poglavlju ovog teksta. Dakle, zakonodavac je odredio da osim pauze, kao i odmora između dva radna dana, postoji i odmor koji se dodaje na sve to navedeno, a koristi se na sedmičnom nivou. Nedeljni odmor se, po pravilu, koristi nedeljom.
Međutim, zakon ovakvom definicijom dopušta da poslodavac može da odredi drugi dan za korišćenje nedeljnog odmora, ako priroda posla i organizacija rada to zahteva. Navedeno praktično znači sledeće: pošto je dnevni odmor minimum 12 časova (odnosno 11 kod preraspodele), a nedeljni odmor minimalno 24 časa, a s obzirom da se pravu na nedeljni odmor dodaje pravo na dnevni odmor, zaposleni prilikom korišćenja nedeljnog odmora ima najmanje 36 časova bez rada. Recimo, ako je zaposlenom jedini slobodan dan u sedmici nedelja, onda sabirajući dnevni odmor između subote i nedelje i nedeljni odmor, između smene u subotu i smene u ponedeljak ima najmanje 36 časova bez rada (dnevni i nedeljni odmor vezano daju najmanje 36 sati odmora).
Izuzetno od navedenog, zaposleni koji zbog obavljanja posla u različitim smenama ili u preraspodeli radnog vremena ne može da koristi spojeni dnevni i nedeljni odmor u trajanju od ukupno 36 časova, ima pravo na nedeljni odmor u trajanju od najmanje 24 časa neprekidno. Primera radi, kod smena u turnusima, naredni dan se računa kao dan nedeljnog odmora po principu 12-24-12-48.
Može se dogoditi da je poslodavac tako organizovao rad da na dan nedeljnog odmora zaposleni ipak mora da radi, odnosno da ne može iskoristiti svoj nedeljni odmor. U tom slučaju poslodavac je dužan da u toku naredne nedelje obezbedi odmor u trajanju od najmanje 24 časa neprekidno.
IV Šta ako se ne poštuju pravila o odmoru?
Poslodavac jeste po zakonu ovlašćen da organizuje rad, ali mora da obezbedi Ustavom i Zakonom zagarantovano vreme na odmor bez štete na normalan tok procesa rada. Prema tome, zaposleni ne mogu da trpe posledice u smislu uskraćivanja prava na pauzu, zbog prirode posla poslodavca. Ukoliko bi se desilo da su zaposleni radili u vreme odmora, dakle poslodavac nije organizovao rad na taj način da zaposleni mogu koristiti pravo na odmor, zaposleni bi tužbom sudu mogli da ostvare pravo na naknadu štete.
Što se tiče prekršajne odgovornosti, Zakon o radu propisuje da ako poslodavac zaposlenom ne obezbedi odmor u toku dnevnog rada, dnevni i nedeljni odmor u skladu sa odredbama ovog zakona, poslodavac sa svojstvom pravnog lica, odnosno poslodavac preduzetnik mogu biti kažnjeni novčanom kaznom u iznosu od 150.000 do 300.000 odnosno iznosu od 50.000 do 150.000 dinara..
