Iako oni koji odlučuju o zapošljavanju najverovatnije nikad čak ni ne pomisle “hajde danas da zaposlimo nekog lepog”, istraživanja kažu da, zapravo, kada biraju između nekog ko se uklapa u standarde lepote i nekog ko se u te standarde ne uklapa, ljudi imaju tendenciju da zaposle onog koga je prijatno gledati.
Preterano obraćanje pažnje na svoj ili tuđi fizički izgled često smatra površnom karakteristikom, ali neprijatna istina je da fizički izgled zapravo ima realne posledice u stvarnom, pa i poslovnom životu.
Lepi ljudi uglavnom dobijaju više prilika
Istraživanja pokazuju da osoba koja se više uklapa u konvencionalne standarde lepote često već od detinjstva, ima više pažnje od vršnjačke grupe ali, začuđujuće, i od porodice, ima više razumevanja od nastavnika, kada odraste ima bolje mogućnosti da privuče željenog partnera, veće šanse na razgovoru za posao ili pri napredovanju i ima veći potencijal zarađivanja.
Postoji i negativna korelacija, nekad žene u određenim profesijama imaju problem da njihova lepota zapravo utiče na to da budu nedovoljno ozbiljno shvaćene. Ponekad će takav fizički izgled osobi koja ga poseduje izazvati i problem u privatnom i poslovnom životu, ali, naučnici tvrde, u proseku, pre svega će joj doneti prednosti.
Dakle, prema osobi koja se uklapa u društvene standarde lepote, ljudi svesno ili nesvesno imaju pristrasnost koja utiče na njihova prosuđivanja i odluke. Ta kognitivna pristrasnost se zove pristrasnost lepote (beauty bias) a ponekad, sve češće i „lookism“.
Iako su nazivi relativno novi, u pitanju je predrasuda stara koliko i ljudi. Još kao deca smo navikli da su negativci u bajkama najčešće prikazani kao fizički ružni. Lav Tolstoj je pisao o preovlađujućoj iluziji “da je lepota jednaka dobroti.”
Halo efekat i privilegija lepote
Stereotip fizičke privlačnosti je povezan sa fenomenom koji u socijalnoj psihologiji je poznat kao halo efekat, i koji se iskazuje kada ukupan utisak o osobi kreiramo na osnovu jedne ili malog broja podataka koje imamo o njoj. Pristrasnost lepote (beauty bias) predstavlja tendenciju da se pretpostavi da ljudi koji su fizički privlačni u skladu sa društvenim standardima lepote, poseduju i druge poželjne osobine ličnosti. Istraživanja su pokazala da se na one koji su fizički privlačni gleda kao na inteligentnije, moralnije, kompetentnije i društveno poželjnije.
Osoba koja poseduje taj konvencionalno privlačan izgled ima koristi od „privilegije lepote“, naime, dobija socijalne, ekonomske i političke prednosti ili beneficije. Fizička privlačnost može imati značajan uticaj na to kako se ljudi procenjuju u smislu društvenih prilika, prijateljstva, seksualnog ponašanja i stvaranja porodice, ali i zapošljavanja i zarađivanja.
Istraživači već dugo tvrde, da ne samo što se privlačne osobe češće i lakše zapošljavaju, već im se daje više izgovora za negativno ponašanje. Na primer, ako se privlačna osoba ponaša negativno pomislimo da samo ima loš dan, dok neprivlačnoj osobi koja se negativno ponaša ljudi su skloniji da zamere kao da ima stalni problem ponašanja. (Seligman, Paschall i Takata, 1974). U istom istraživanju autori tvrde i da su “fizički privlačne žene smatrane zaslužnijim za dobar ishod od neprivlačnih žena, dok su neprivlačne žene smatrane odgovornijim za loš ishod od privlačnih žena.”
Iako postoje neke razlike, dosadašnja istraživanja uglavnom pokazuju da su i muškarci i žene skloni da imaju predrasudu lepote pri procenjivanju i muškaraca i žena.
“Atraktivni pojedinci su percipirani kao bolji zaposleni”
Osim skladnih crta lica koje su bitne za privilegiju lepote, predrasuda za muškarce više uzima u obzir faktor visine, a za žene – faktor težine, pišu mediji koji su se bavili rezultatima ovih istraživanja.
Mnogi teoretičari tvrde da postoji veza između atraktivnosti i dugoročnog prihoda, pri čemu navodno natprosečna lepota znači i 10% do 15% veću platu u odnosu na zaradu osoba ispodprosečne lepote. Iako bi možda trebalo uzeti sa zadrškom konkretne brojke, verovatno su svi ti istraživači i autori na tragu neke istine. U svom tekstu za Harvard Business Review profesor Tomas Chamorro Premuzic tvrdi da privlačni ljudi imaju nefer prednosti na radnom mestu. On kaže da istraživanja upućuju na to “da su atraktivni pojedinci percipirani kao bolji zaposleni”. Premuzic kaže o ljudima koji su standardno privlačni: “Veća je verovatnoća da će biti angažovani i unapređeni, kao i da će biti bolje rangirani u proceni učinka i potencijalu za zapošljavanje od neprivlačnih kolega. Ovaj stereotip je prisutan i pogađa i muškarce i žene jer ni pol privlačne osobe ni pol posmatrača ne utiču na tu vezu.”
Pri zapošljavanju, kao što smo rekli, posao lakše dobijaju lepi ljudi, ukoliko uzmemo u obzir da su ostale okolnosti slične. Ipak, postoji izuzetak od pravila o kojem piše žurnal Američke psihološke asocijacije a prenosi SHRM: menadžeri oklevaju da angažuju konvencionalno lepe ljude za manje poželjne poslove.
Autori istraživačkog izveštaja ovaj aspekt objašnjavaju time što menadžeri pretpostavljaju da bi privlačni ljudi bili nezadovoljni nisko plaćenim poslovima.
Mogu li poslodavci da smanje pristrasnost
Predrasuda lepote je prisutna i teško iskorenjiva. Poslodavci mogu da ublaže ovu pristrasnost tako što će u jednoj meri eliminisati podatke o izgledu iz svojih praksi zapošljavanja – na primer odgađanjem vizuelnog kontakta pri zapošljavanju, uključivanjem veštačke inteligencije u zapošljavanje i procene zaposlenih, kako predlaže Chamorro Premuzic, ili fokusiranjem na naučno zasnovane procene, prošli učinak i podatke, umesto intervjua licem u lice, tvrde neki istraživači. Ipak, takve mere neće biti dovoljne da eliminišu pristrasnost, upozoravaju drugi.
Oni navode da su prethodna iskustva, procene i prilike bile na strani standardno lepih te će se to uvek odraziti i kroz njihovu radnu biografiju, veštine i samouverenost. U prilog pristrasnosti lepote postoje i mišljenja koja se zasnivaju na tome da kompanije žele da se identifikuju sa tim lepim licima, da i klijenti žele da komuniciraju sa tim osobama.
Stručnjaci pozivaju na osvešćivanje sopstvenih predrasuda, na objektivizovanje procesa, a neki čak i na pravne akcije kojom bi se ova predrasuda suzbila, po ugledu na nelegalne diskriminacije drugih vrsta. Ipak, ovo je pitanje drugačijeg kova, osetljivije, teže dokazivo i još teže ga je uvesti u pravne norme. Da li bi ljudi uopšte želeli da budu zvanično neatraktivni, te da to bude osnova njihove pravne zaštite?
