Zakon o radu sadrži posebno poglavlje kojim se uređuju odmori i odsustva, kao važna skupina prava radnika iz radnog odnosa. Godišnji odmor u najširem smislu označava period godine, odnosno određeni broj dana u toku kalendarske godine, u kojima neka osoba privremeno prestaje sa svojim redovnim ekonomskim aktivnostima kod poslodavca, a u svrhu odmora od svakodnevnih obaveza i radi rekreacije.
Pravo na godišnji odmor jeste jedno od osnovnih prava svakog zaposlenog prema Ustavu Republike Srbije i prema Zakonu o radu. Značaj ovog prava naglašava i činjenica da Ustav Republike Srbije, u delu koji se odnosi na ljudska prava i slobode, garantujući pravo na rad, jemči i pravo na plaćeni godišnji odmor. Posebno treba istaći da se prema najvišem pravnom aktu Republike Srbije ovog prava niko ne može odreći, odnosno da pravo na plaćeni godišnji odmor spada u neotuđivo ustavno pravo zaposlenih u našoj zemlji. S obzirom na tako definisanu nepovredivost prava na godišnji odmor, postavlja se pitanje kako je uopšte moguća naknada u slučaju njegove neiskorišćenost. Ovaj tekst daje odgovor upravo na ovo pitanje i pokušava da definiše uslove i načine pod kojima se plaća naknada za neiskorišćene dane godišnjeg odmora.
I Neotuđivost prava na godišnji odmor
Kao što smo istakli u uvodu, pravo na plaćeni godišnji odmor spada u neotuđiva ustavna prava zaposlenih u Republici Srbiji. Shodno navedenom, zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom. Dakle, poslodavci ne treba da nude zaposlenom da mu se umesto godišnjeg odmora isplati novčana naknada, niti mu se pravo na godišnji odmor može uskratiti ili zameniti bilo kakvim drugim pravom ili privilegijom. Kada bi zaposleni zaista želeo da mu se umesto godišnjeg odmora isplati novčana naknada, pa se u tom smislu potpiše izjava ili sporazum između zaposlenog i poslodavca kojom se on odriče prava na godišnji odmor ili mu se to pravo menja nekim drugim pravom ili novčanom isplatom, takav akt ne bi imao pravnu snagu.
Prema tome, bilo da se to čini na nagovor poslodavca, bilo da se radi o stvarnoj želji zaposlenog da umesto godišnjeg dobije novac i da u tom smislu potpiše jednostranu izjavu ili ugovor sa poslodavcem, taj dokument bi bio ništav. Svaka izjava zaposlenog ili sporazum između zaposlenog i poslodavca, kojim se zaposleni odriče prava na godišnji odmor, uz zamenu za neko drugo pravo/privilegiju (ili čak i bez toga), protivna je Ustavu i ne proizvodi pravno dejstvo. Zakon o radu propisuje da će se novčanom kaznom od 400.000 do 1.000.000 dinara kazniti za prekršaj poslodavac sa svojstvom pravnog lica, a od 100.000 do 300.000 dinara preduzetnik, ako postupi suprotno odredbama zakona koje uređuju godišnji odmor.
II Izuzetna mogućnost isplate novčane naknade umesto korišćenja godišnjeg odmora
Imajući u vidu sve navedeno, može se reći da je logično pitanje: kako Zakon o radu uopšte može da predvidi isplatu novčane naknade umesto korišćenja godišnjeg odmora, ako je jedno od osnovnih pravnih načela da niži pravni akti moraju biti u skladu sa višim pravnim aktom? Drugim rečima, ako Ustav zabranjuje zamenu godišnjeg odmora novčanom naknadom, kako je onda moguće da zakon, kao akt niže pravne snage, može da propiše jednu takvu mogućnost? Odgovor se krije u tome da u određenim izuzetnim situacijama, zbog objektivnih okolnosti iznenadnog prestanka radnog odnosa, ili u drugim slučajevima kada nema objektivnih uslova da se iskoristi preostali godišnji odmor, Zakon o radu određuje da se tada mora platiti naknada za neiskorišćeni godišnji odmor.
Prema Zakonu o radu, dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Pri tom, Zakon o radu ne propisuje maksimalno trajanje godišnjeg odmora, samo minimalno trajanje, ali poslodavci mogu opštim aktom ili ugovorom o radu propisati maksimalan broj dana koliko može iznositi godišnji odmor, što oni najčešće i čine.
Što se tiče godine u kojoj zaposleni zasniva radni odnos i godine u kojoj mu prestaje radni odnos, on praktično ne radi celu kalendarsku godinu, te za istu nema pravo na ceo godišnji odmor, već na dvanaestinu godišnjeg odmora koji bi imao za celu godinu (srazmerni deo) za svaki mesec dana rada. Primera radi, ako zaposleni kod poslodavca primenom definisanih kriterijuma za uvećanje zakonskog minimalnog broja dana godišnjeg odmora ima pravo na 24 radna dana odmora, onda jedna dvanaestina iznosi dva radna dana. Ako bi zaposleni u nekoj kalendarskoj godini radio samo 6 meseci (jer mu je npr 30. juna prestao radni odnos) pripalo bi mu 12 radnih dana godišnjeg odmora za tu godinu.
Shodno navedenom, prema važećim propisima koji uređuju prava iz radnog odnosa, jedini slučaj kada se godišnji odmor može zameniti novčanom naknadom jeste ukoliko zaposleni usled prestanka radnog odnosa ne iskoristi pripadajući godišnji odmor. Poslodavac je tada dužan da mu isplati naknadu zarade i to u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Svaki drugi vid isplate novčane naknade umesto korišćenja godišnjeg odmora, iz bilo kog drugog razloga, bilo da je uz pristanak zaposlenog ili bez toga – zakonom je zabranjen i povlači odgovornost poslodavca za prekršaj koji se novčano kažnjava.
III Da li je krivica poslodavca uslov ostvarivanja prava na novčanu naknadu za neiskorišćeni odmor?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, počećemo od poglavlja Zakona o radu pod naslovom „Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor“, a koju zapravo čini samo član 76. koji glasi:
„U slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.
Naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete.“
Kao što vidimo, zakonodavac je upotrebio izraz šteta. Međutim, pojam štete nije i ne može biti definisan odredbama Zakona o radu. Sva pitanja u vezi naknade štete, kao i njenu definiciju daje Zakon o obligacionim odnosima, koji o tome kaže sledeće:„Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).“.
Kada govorimo o osnovima odgovornosti za prouzrokovanu štetu, Zakon o obligacionim odnosima propisuje da svako ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Dalje kaže, za štetu se, bez obzira na krivicu, odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.
O naknadi materijalne štete isti zakon kaže da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, a ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno ili uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu
Kod naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće i umesto toga vrši se isplata u novcu.
Kada razmotrimo sve citirane zakonske odredbe, relevantne za ovu vrstu štete, različiti pravci tumačenja daju dva moguća odgovora o krivici kao nužnom uslovu za odgovornost poslodavca za štetu:
- Prva struja smatra da formulacija „ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice“ nameće zaključak da se poslodavac oslobađa obaveze isplate naknade štete ako dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Ukoliko bi se i prihvatilo ovakvo tumačenje, ono bi ostavilo mogućnost da se poslodavac oslobodi obaveze isplate naknade za neiskorišćeni godišnji odmor samo u dve situacije: za slučaj naglog, iznenadnog otkaza od strane zaposlenog, koji pri tom ne poštuje otkazni rok i za slučaj prestanka radnog odnosa kome je prethodilo bolovanje toliko dugo da objektivno nije bilo vremena za donošenje rešenja o godišnjem odmoru. Samo u tim situacijama možemo govoriti o potpunom odsustvu krivice poslodavca. Svaka druga situacija odrazumeva krivicu poslodavca, jer on svojim rešenjem odlučuje o vremenu korišćenja odmora, te ako to ne učini na vreme, a radni odnos prestane obavezan je isplatiti naknadu štete za neiskorišćene dane godišnjeg odmora zaposlenog.
- Druga struja zastupa tezu da formulacija po kojoj se „za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom“ znači da ako je Zakon o radu propisao takav slučaj, a sam nije predvideo krivicu kao uslov (a ranije je to činio), onda se može govoriti o obavezi isplate naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor bez obzira na krivicu. Na ovom tragu su uglavnom i mišljenja Ministarstva za rad, iako ista po zakonu nisu pravno obavezjuća.
Šta je onda činiti poslodavcu? Ukoliko isključivo uzmemo u obzir definicije Zakona o obligacionim odnosima, kao sistemskog propisa koji uređuje odgovornost za naknadu štete, dolazimo do toga da krivica poslodavca ima značajnu ulogu, i da bi se poslodavac ipak mogao osloboditi od obaveze naknade ove štete (ili je srazmerno smanjiti zbog doprinosa oštećenog nastanku iste) ako je šteta posledica ponašanja zaposlenog (recimo slučaj kada sam da otkaz, ne poštuje otkazni rok, pa nema vremena da iskoristi odmor) ili bar je šteta nastala bez krivice poslodavca (primera radi, zbog dugotrajnog bolovanja zaposlenog-viša sila, gde nema ničije krivice). To automatski znači da je u svim drugim mogućim situacijama ipak prisutna odgovornost poslodavca za neiskorišćeni godišnji odmor, a koja odgovornost proizlazi iz njegovog ovlašćenja da rešenjem odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora. Ukoliko nije o tome vodio računa, a dođe do prestanka radnog odnosa, odgovoran je za isplatu novčane naknade umesto godišnjeg odmora.
Međutim, i za gore pobrojane sitacije ostaje pitanje kakav bi stav zauzeo sud u eventualnom postupku za naknadu štete. Kako bi se izbegli rizici drugačijeg stava suda, mnogi se poslodavci opredeljuju da u svakom slučaju nesikorišćavanja godišnjeg odmora usled prestanka radnog odnosa- plate novčanu naknadu za svaki neiskorišćeni dan odmora.
Poslodavac je dužan da isplati naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa.
IV Visina naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor i njen poreski tretman
Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor se isplaćuje u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Premda zakon ne precizira, nameće se zaključak da se radi prosečnoj zaradi zaposlenog, a ne proseku na nivou Republike. Zakon o radu definiše da se zarada sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Pod zaradom smatra se zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade.
Pod zaradom u navedenom smislu ne smatraju se sledeća primanja: učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini; naknada troškova rada; naknada putnog troška; naknada troškova službenog putovanja; naknada troškova smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu; otpremnina; naknada troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice; naknada štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja; junilarna nagrada i solidarna pomoć.
V Poreski tretman naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor
Ako se kod pitanja krivice poslodavca, kao nužnog uslova za nastupanje odgovornosti za isplatu predmetne novčane naknade, i može diskutovati, teško se može prihvatiti njen poreski tretman koji nameću svojim mišljenjima ministartva nadležna za oblast rada i oblast finansija. Naime, navedena ministarstva zauzela su stav da se novčana naknada koju poslodavac isplaćuje zaposlenom koji u toku radnog odnosa nije iskoristio godišnji odmor, smatra primanjem koje ima karakter zarade. U skladu sa tim, stav navedenih državnih organa je da se na predmetno primanje obračunavaju i plaćaju porez na dohodak građana i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje po osnovu zarade, na osnovicu koju čini iznos novčane naknade. Međutim, imajući u vidu da sam Zakonu o radu decidno kaže da isplata novčane naknade za neiskorišćeni godišnji odmor ima karakter naknade štete, onda je zaista teško za razumeti da organ uprave kaže da to nije tako. Ovde ne može biti reči o sporu u tumačenju, jer je zakonska odredba jezički više nego jasna-ne radi se o zaradi, ni o naknadi zarade, već o primanju koje ima karakter naknade štete.
Takođe, ovo primanje se isplaćuje samo u slučaju prestanka radnog odnosa, tj. isplaćuje se licima koja u trenutku isplate nemaju status zaposlenog kod isplatioca. Prema tome, jedino logično rešenje je da navedena novčana naknada predstavlja vid naknade štete, a ne prihod, ne zaradu, te da se shodno tome na istu ne bi trebao platiti ni porez, ni doprinosi za obavezno socijalno osiguranje.
